Јутро је. Почиње још један нови дан. Ванредно стање. Седим сам код куће, заточен између четири зида и размишљам како испунити време. Осећам нервозу, стрепњу, страх….

Мисли ми долазе и пролазе. Затворен, сам, коме да се обратим да са њиме поделим своје осећање усамљености? Родитељи раде, код баке и деде не могу. Другови седе по кућама, затворени као и ја. Шта један вирус може да уради?! Тотална изолација од људи, ствари, природе, осећај празнине. Осећања ми се мешају. Не желим да падам у депресију. Размишљам колико људима мало треба да буду срећни.

На радију почиње песма која ме враћа у нека лепша времена. Осмех ми се враћа на лице. Почињем да осећам наду. Не може ово стање дуго да траје. Како ми је било тешко да пре пар недеља устанем из кревета и кренем у школу, колико ме је мрзело да одем до продавнице, на трениг… А сада, сада бих све дао да могу то да урадим. Реченице мојих родитеља: „Уживај док си млад, уживај у свом детињству. То ти је најлепши период, без стреса, страха…”, добијају смисао. Били су у праву. До појаве коронавируса све је било спокојно и лепо. Имам утисак да смо нагло одрасли. Почели смо озбиљније да размишљамо о стварима и дешавањима око нас. Мењамо ставове, мишљења, погледе на свет.

Осећај туге и страха због силног страдања – умирања људи због болести, због вируса, тера ме да реално сагледам живот. До скоро сам живео у заблуди да је живот идеалан. Нагло сам отворио очи и схватио да је живот пун препрека и искушења. Почињем да схватам бригу родитеља када сам болестан. Сада сам свестан огромне љубави коју имам према људима који ме окружују, према породици, пријатељима, комшијама. Бојим се за њихове животе и само им желим добро здравље. Осећање љубави је покретач свега и треба много више да се волимо.

Желим да удахнем ваздух, да прошетам парком, да загрлим породицу, да се дружим са друговима и другарицама. Желим да стрепња прође. Желим да болесних не буде. Желим да ме преплави осећај среће што је све прошло. Живот је леп и треба уживати у њему.