Чему нас учи живот током ванредног стања?

Много пре него што је моју Србију и свет задесила тренутна ситуација, догађале су се и горе ствари. Волела бих на кратко да се вратим у периоде куге, тифуса, шпанског грипа, па чак и на време светских ратова. Пишем о периоду и епидемијама које немају везе са мном, али за то постоји разлог. Људи који су живели у тим периодима су се налазили у много тежој ситуацији него цео свет сада.

Зашто?

Медицина није напредовала у овој мери у којој је данас, лекара и болница било је мање, помоћ није долазила баш са свих страна света, није било волонтера у овој количини колико их данас има, нису постојали свакодневни апели, молбе на свим програмима, друштвеним мрежама, радио-станицама јер тога тада није ни било. Ипак људи су победили, уз много жртви, али и непрекидне борбе и одрицања многих ствари које су њихов живот чиниле испуњеним.

Моје име је Анастасија, ускоро пуним 17 година и не знам да ли ћу свој рођендан прославити у кругу мени драгих људи јер се налазим у карантину, као и већина људи у свету. Када је почела прича о језивом вирусу који хара светом нисам мислила да ће тај вирус „насилно” ући на врата моје земље, узети многе животе и променити многима живот из корена. Свега неколико дана пре обајве ванредног стања, живела сам нормално без бриге, радећи свакодневне обавезе.

Као сваки средњошколац ишла сам у школу, састајала се са друштвом на кафи или просто уживала у шетњи Ташом. Одједном све стаје, све се мења. Нема више школе за коју ме је некада мрзело да устанем, не могу да се видим са друштвом и да кроз смех пијемо кафу негде у Кнезу, забрањено ми је чак и до продавнице да одем, а сада бих волела да ми мама каже да одем по млеко и хлеб, отрчала бих одмах, не бих се мрзовољно вукла.

Схватила сам да ми се живот променио и да рок докле ће бити тако не постоји. Страха и даље нема јер знам да ће и ово проћи, у животу све прође, зар не?

Научила сам да живим по неким новим правила која би сви требали да поштују. Научила сам још више да ценим слободу и лепоту коју нам живот пружа, јер та лепота је у ситницама на које многи не обраћају пажњу све док се нажалост не деси несто овако. Гледам, слушам, шта се дешава око мене, и знате разочарам се када видим да многи не поштују оно што им се каже. Помислим људи хеј то је за ваше добро, свуда се врти већ позната реченица “остани код куће” мислим да је већ ту све јасно. Размишљам о људима који се боре да подигну свест о стању у свету, свака им част. Непрекидно се боре за боље сутра.

Лекари који се боре за толико живота, размишљам, и они су нечији родитељи, деца. Борбом за туђи, боре се за свој живот, огромно поштовање за те људе.

Слушам досадно је код куће, може бити, али размислите још једном, код куће није лоше. На окупу су многе породице после толико времена, са својом сте породицом у вашем дому, живи сте и

здрави шта је боље од тога. Поред тога живимо у времену када нам је ипак толико тога доступно па чак и ако смо код куће, занимација је увек ту, до нас самих је.

Победићемо ако поштујемо правила, ако смо сложни, а успони и падови су сасвим дозвољени.

Када прође ова борба, надам се да ће људи имати већу свест о томе да се живот промени преко ноћи, да ће другачије гледати на ток дешавања у њиховим животима јер ја сигурно хоћу.

Овим путем желим да се захвалим мами и тати коју су ми опет показали шта значи бити родитељ. Несебичност, пажња и љубав потребни су свима, поготово у овом периоду.

За крај пожелела бих свима да чувају себе и своје ближње, да имате наду, жељу за борбом и запамтите да здравље нема цену.

Анастасија Милошевић 2/9