Тог 15. марта, када је ванредно стање уведено, био сам са својом екипом на турниру у Русији.

Сећам се да смо са великом пажњом слушали вести. Морам да признам да је осећај био јако чудан. Наредног дана, после одигране утакмице, обавештени смо да се турнир прекида због опасности од заразе корона вирусом. У Београд смо се вратили раније него што је планирано. То је био последњи авион који је слетео на аеродром „Никола Тесла”.

И раније сам путовао и враћао се у своју земљу, али је овог пута било другачије. Одређен ми је кућни карантин, као и свима из тог авиона. Читава ова ситуација ми је донела многе промене које ми се нису свиделе, али сам био принуђен да их прихватим. Схватио сам да више ништа не могу да планирам и да сваки дан доноси нове захтеве и задатке. Постоји нека виша сила на коју нико од нас не може да утиче. Ако ово схватимо, биће нам лакше да пребродимо ово време.

Приметио сам да су људи почели да више мисле на своје здравље него на посао. Научили смо да бринемо једни о другима, помажемо старијима и свима којима је помоћ потребна.

Навикавам се и на нови систем наставе. Много је теже овако, али сам сигуран да ћу завршити ову школску годину. У овом кратком периоду, колико ово траје, спознао сам много нових и не тако лепих ствари о којима раније ништа нисам знао.

Да ме је неко пре само два месеца питао шта значи „полицијски час”, не бих знао да му одговорим. Нажалост, то сам научио са својих шеснаест година.