Седим код куће и цела ова ситуација ме је навела да размишљам о стварима на које раније нисам ни помислио: ванредно стање, не раде школе, не идем на тренинг.

Одједном се све променило, људи забринуто јуре по продавницама, оптерећени мишљу да се могу заразити. До пре неколико дана сви ти људи су безбедно ишли у школе, на посао, играли фудбал, ишли на утакмице. Свакодневно слушам вести и све што чујем, наводи ме да другачије гледам живот. Данас сви имају једну жељу, да се ово преживи.

Осећам страх за људе око себе, за симпатичан старији пар чија су деца у иностранству и који, сигуран сам, веома брину једни за друге, а не могу да дођу јер су затворене границе.

Сада бих волео да сам у школи, да одем на тренинг и да са друштвом изађем напоље, не размишљајући о полицијском часу и о овом страшном вирусу.

Има људи који не поштују правила, али знам да је више нас који смо озбиљно схватили ову ситуацију. Гледам себе, своје друштво и као да смо за кратко време постали зрелији и одговорнији.

Надам се да ће се ово што пре завршити , да ћемо сви изаћи као победници, да ће се све вратити у нормално стање и да ће цела ова ситуација свима бити лекција о томе колико је живот леп и да нам је здравље најбитније, а до тада ОСТАНИ КОД КУЋЕ!