Пре него што је наша земља запала у овако тешку ситуацију, ми млади били смо безбрижни и нисмо размишљали имамо ли одговорност према својој околини. Међутим, овај период нас је отрезнио и натерао да размислимо о својим поступцима према другима.

У нашем народу постоји једна изрека: „Здрав има хиљаду жеља, а болестан само једну.” Никада раније нисам размишљао о њеном значењу, док нисам доживео да се забринем и уплашим за здравље својих најближих. Док се овај злокобни вирус брзински шири и односи животе широм света, како старих тако и младих, обузимају ме мисли о томе колико имам среће што сам здрав. Први пут сам озбиљно размислио о положају старих и немоћних људи и на који начим можемо да им помогнемо. Одједном су у свету стали сви сукоби, солидарност и узајамна помоћ земаља је порасла и сви се труде да учествују у туђем болу и тешком стању. Можда некима не можемо да помогнемо физички, али и топла реч утехе у таквим тренуцима много значи, чак и издалека. Можемо учинити за нас мале ствари, али које ће у неком тренутку другом бићу значити неизмерно. Довољно је и да нахранимо напуштене животиње или одменимо баку и деку у набавци лекова и намирница и већ смо много помогли. Људи превише трагично доживљавају своје проблеме: љубавне, школске, недостатак пажње, мањак новца, проблеме на послу, све док се не деси нешто што ће им показати колико су незахвални јер не виде оно због чега су заправо срећни. Овај вирус је дошао да покаже свету да су нам сада сви проблеми мање важни од тежње да останемо здрави и да наши ближњи буду живи. Сада схватамо колико је живот драгоцен: можемо га изгубити у једном дану.

Ванредно стање нас је научило да будемо спремни да помогнемо болеснима и немоћнима око нас и да више ценимо време које имамо. Сваки минут треба да искористимо и направимо од њега срећни тренутак. Пре свега, научило нас је да будемо одговорни и заштитимо људе првенствено од себе и својих лоших поступака. То је најхуманије дело.