Да ми је неко рекао да ћу пре само месец дана седети код куће по цео и да нећу ићи на тренинге и у школу, не бих могао ни да замислим то. Како време пролази, све више се навикавам на новонасталу ситуацију. Живот који смо до скоро живели, пре ванредног стања, схватили смо исувише олако.

Морам да признам, сада сам почео да посматрам живот другачијим очима. Све оно што се подразумевало и сматрало доступним, сада је тако далеко. Ако поредим живот пре и током ванредног стања, могу да приметим да нас је ова изолација донекле ујединила. Коначно су породице заједно од јутра до вечери, што је раније било могуће само током годишњих одмора. Родитељи који раније због обавеза и свакодневног стреса у борби за егзистенцију нису имали времена, сада имају више времена да се посвете својој деци. Такође, код људи се јавила емпатија ,што раније није био случај. Пробудила се колективна свест код људи да је живит само један и да се сви заједно боримо да га сачувамо. Одједном смо се сетили ,,заборављених” пријатеља и пожелели смо да чујемо како су. Коначно смо се окренули једни другима. Сада пажљивије слушамо једни друге и биље видимо неке ствари на које раније нисмо обраћали пажњу. Такође смо схватили да није битно ни која кола возиш, ни које патике носиш ни колико новца имаш, јер смо сада сви исти у овој борби за живот. Можда је ово и требало да се деси да би на површину испливале моралне вредности човека.

Једва чекам да се све ово прође и да се вратимо нормалном животу. Да кренем на тренинге и у школу, да се видим са друштвом и девојком. Искрено се надам да нећемо заборавити све оно што нас је ванредно стање научило и да ћемо наставити да будемо и даље брижни једни према другима.