Ванредно стање. Сваки сат, дан, недеља, споро пролазе. Осећа се све већа тензија и страх. Где су они дани спокојства тако брзо нестали?!

Нисам могао ни да претпоставим како коцкица среће тако лако може да се окрене, стане на неки лош број и преокрене животе људи. Невероватно ми је да школа и школске обавезе могу толико да недостају. Желим да се свако јутро будим, па макар и ненаспаван, само да се вратим у школску клупу, својим другарима. Где је сад то школско звоно да нас извуче, не са контролног, већ из ове суморне ситуације?!

Хоћу да сам са својим другарима, а не сам у соби, ишчекујући нове вести. Недостају ми шетње улицама Београда које су пуне насмејаних лица. Сав мој позитиван дух и снага затворени су у кући. Не могу да тренирам јер су нам све затворили, чак и паркове. Сада их „красе” плаве траке као забрана, а не разиграна деца и амбициозни спортисти.

Све нам је ограничено: кретање, тренинг у природи, свима су стављене тешке, гвоздене, али невидљиве затворске решетке, да служимо затворску казну недужни и невини.

Осећам се као лав у кавезу. Нажалост, нико не зна тачно колико ће ово сивило трајати, само нагађају, а моје драгоцено време споро, готово мучно пролази. Тешко је борити се са невидљивим непријатељем који је свуда око нас, свима нам прети и подмукло напада. Али из ове „прљаве” борбе свако од нас може да извуче једну велику поуку.

Ценимо све што нас окружује, и мале и велике ствари, сваку, најмању ситницу, јер, као што видите, живот је непредвидљив. Надам се и верујем да ћемо из ове нефер борбе изаћи сви као победници, са златном медаљом око врата, здрави и са једном добро наученом животном лекцијом.