Живот у четири зида
Данас читава земаљска кугла проживљава исту драму, пише исту историју, има исте страхове и надања, има исти живот – живот у четири зида.
Последњих недеља свет је стао. Претворио се у планету без људи, са празним улицама, парковима и трговима. Нема уобичајене журбе, буке и убрзаних људи. Вирус се увукао у сваку пору, охрабрио страх, ојачао немир. Као да нам се злурадо смеје из сваког екрана, сваког прозора и пустог шеталишта. Тако нас је лако сатерао у ћошак, заробивши нас својим заразним канџама. И тако невидљив и непредвидив, отргао нас је из топлих загрљаја, загрејаних клупа, спортских такмичења и концерата. И сад схватам колико смо слаби и немоћни. Успео је да успори време, да нам одузме ушушканост свакодневице коју смо волели и коју смо сами бирали. Али, како у сваком злу има и нешто добро, овде је то оно што смо све време знали али смо то често заборављали – враћање породици, топлини дома, јединство и солидарност, само су неке од оних вредности које смо у нашим зидовима поново нашли. Љубав, емпатија, брига и разумевање красе наше слике, дневне собе и терасе овог пролећа. И упркос свему, има наде, има светла, има сунца које нам, чини ми се, најјаче до сада обасјава снове и путеве будућности, бодрећи нас тако да не посустајемо и да лепо тек долази.
Знам да ће после овога цео свет бити јачи и бољи. Грлићемо се јаче, радоваћемо се више, живећемо боље, смејаћемо се гласније и волећемо се најдубље што можемо, и те како свесни колико лако и брзо без свега можемо и да останемо.
Ива Атанасијевић III3