Како да човек зна шта осећа кад не зна ни шта се дешава? Емоције ми се увек слегну прекасно, кад на мени остане само све да резимирам и донесем утисак и оцену о ситуацији у којој сам се задесила. Никад нисам била у позицији да нека несвакидашња ситуација траје недељама и месецима, да се свакодневно прилагођавам на нов начин живота и да не знам шта ми ново јутро доноси. Дакле шта заправо осећам, шта сам осећала пре целе ситуације и моја надања за будућност остају у једном нејасном вртлогу конфузије који непрестано ствара немир у мојој глави, која непрекидно, али безуспешно покушава да га контролише.

Некад и покушам да седнем и сама са собом аналитички разложим тај хаос и видим која се осећања крију у њему. Што се тиче породице, осећам се и срећно и уплашено, сви смо здрави, али нисмо заједно, тата и брат су далеко. Осећам се уплашено јер не могу да контролишем ситуацију и да утичем на њу као што сам до сад могла кад год наиђем на проблем, не могу ништа да урадим осим да седим код куће и бринем о ближњима док ово не прође. Осећам се ограничено, затворено, пошто седење код куће никад није било део моје свакодневне рутине, навикла сам да се крећем и да ме не држи место оволико.

Како су бројеви кренули да расту, а конференције за новинаре постале све чешће, мој страх је ескалирао. Колико год себе сматрала за смирену, рационалну особу, не могу рећи да сам сталожено поднела новонасталу ситуацију. Стотине болесних, док број умрлих само расте, а моје мисли опет крећу да се стапају у онај вртлог нејасноће. Колико год гледала са ведрије стране, имам право да се бојим за моје баке, за моје родитеље и моју будућност. Предузимам све мере, а опет страхујем, налазим времена за школу и пријатеље, али ми се не чини да радим довољно, јер нисам навикла да радим ствари од куће. Бринем се за своју будућност, факултет, школу. С друге стране налазим занимације за себе и за своје укућане, док се емоције смењују из тренутка у тренутак.

У свом том размишљању време не стаје, оно немилосрдно наставља да се креће док ми можемо само да размишљамо и надамо се најбољем исходу по нас, а и по све у нашој околини. Јер на крају баладе, неће бити важно ни шта смо осећали ни шта смо урадили, већ колико штете је остало на нашим генерацијама да санирају након ове катастрофе.