Мали човек у бесмислу ратa

„Рат није добар, апсолутно ни за шта“
Стара песма, писана са добром намером, али није сасвим тачна. Више има истине у старој
народној изреци:
„Некоме рат, некоме брат“. Рат јесте добар, богатима који га финансирају, политичарима да
добију поене, а у њему не учествују.
Од почетка историје ратовало се за разне ствари, за комад земље, за љубав (Троја), због интереса,
због религије, због освете.
Водили су се ратови разним средствима, од велике кости животиње коју је наш предак узео и њом
ударио мајмуна из противничког племена, преко камене секире, гвоздених мачева, затим пушака
и тенкова, отрова, атомске бомбе, па све до ратовања компјутерима.
Свима је заједничко да је у њима страдао обичан човек. Човек који можда и није желео да путује у
далеке крајеве како би напао другог човека, човека који мора да се брани. Тај обичан човек нема
избора, мора да се брани, или да нестане. Да нестане он сам, његова породица, његово све.
Тај мали, обични човек је јунак наше приче.
Јоца је био најмањи од свих вршњака у селу. Једнога дана је нацртао себи бркове да би изгледао
старији. Сви су се смејали, али са одобравањем, јер им је то било симпатично. Јоца је био вредан,
помагао је свом деди у сеоским пословима, али и комшијама је волео да се нађе при руци,
нарочито баки прекопута, да нацепа дрва за огрев.
Растао је, весео и чио. Када је порастао, заљубио се у девојку из суседног села и често су се
виђали. Оженио се њоме и добили су сина.
Тада је стигао позив да се сви мушкарци јаве, да узму оружје и крену, да бране отаџбину од
напада стране, велике силе. Кренуо је и Јоца са осталима, добио је униформу и пушку. Рекли су му
где да иде и шта да ради. Слушао је, није знао другачије. Једнога дана су на брду чекали
непријатељску војску која је туда кренула да нападне град близу Јоциног села.

Јохан је био млади официр на челу колоне. Јахао је коња. Још као мали је волео да јаше. Растао је
у богатој породици, учили су га да је бољи од других и да треба да једнога дана узму оно што им
припада. Био је висок, плав, омиљен у друштву. И Јохан је слушао шта му говоре да треба да ради,
али је више волео да свира клавир. Почео је да компонује нову песму, када су га позвали. И сада,
док је јахао на челу, кренувши да узме оно што су му рекли да му припада, размишљао је о нотама
које недостају.

Две војске су се сукобиле, севали су мачеви, пуцале су пушке. Људи су падали, неки нису устајали.
Многе ће мајке узалуд чекати…
Да ли је важно ко је победио, Јован или Јохан, да ли је ико од њих заиста победник?
Док се Јохан враћа кући, без ноге, знајући да више никада неће јахати као некада.
Јован, наш Јоца, враћа се својој кући, без руке. Ко ће сада да сече дрва, ко ће учити сина како да
коси, да пеца…

Јоца стварно постоји. То је дечак у једном селу који је нацртао себи бркове да би изгледао старији.
Надам се да ће то бити једина заједничка особина са Јоцом из приче. Јер Јоца само жели да
одрасте.
А надам се да постоји и Јохан. Јохан који свира клавир, а не Јохан који жели да иде и узме оно што
мисли да је његово.
Само тако ће овај свет бити боље место за живот.