Живот у четири зида

Затворени смо у стану или у кући, нема дружења, дугих шетњи, испијања кафе са драгим људима. Улице су празне. Нестала је она свима нама драга свакодневица пуна журбе. И не причамо више као раније, сада је комуникација могућа једино путем телефона. Разговори су дуги, пуни неверице, страха и стрепње. То су дани које управо проживљавамо, дани изолације и ограниченог кретања људи. Тако изгледа живот у четири зида, настао услед појаве опасног вируса корона, пошасти светских размера.

Понекад сви гледамо у први мах негативно, јер је тако лакше. Много је једноставније жалити се него размислити и покушати пронаћи решење проблема. Када је почела прича око вируса корона, нико је није схватио озбиљно. Након неког времена, уведене су мере за спречавање и сузбијање тог вируса које су углавном подразумевале изолацију. Боравили смо у кући двадесет четири сата. Одједном су нестале све моје свакодневне обавезе: школа, тренинзи одбојке, теретана, часови немачког језика. У почетку, све је изгледало као добра шанса за одмор. Међутим, време је пролазило, а казаљке на сату као да су спорије мериле дане. Ниоткуда се јавила монотонија.

Ноћи су постале превише тихе, није се чуо звук аутомобила, нестали су звуци из суседних кафића. Све је некако утихнуло. Остала сам сама са својим мислима. Што сам више тражила објашњење, то сам постајала све напетија, нервознија. Сметала ми је самоћа. Иако је у мом дому било још чланова моје породице, недостајала ми је слобода.

Ко сам ја да се жалим? Па сви смо у истој ситуацији. Сви страхују за своје животе. „Можда је ово право време да се посветимо својим најближима“, помислих. Увек негде журимо, стално трчимо за неким циљевима, а мало времена посвећујемо оном што нам је највредније, а то је породица. Ово је идеално време да још боље упознам сестру и брата, да сазнам све њихове снове, жеље и надања, да им покажем колико их заправо волим и колико ми значе. Осим тога, нисам одслушала све татине догодовштине из војске које су пуне авантура. Наравно, ту су и мамине приче о првим новинарским искуствима, анегдоте из њених првих сусрета са јавним личностима, први извештаји који су потекли из њеног пера, али и сјајне приче с њених путовања.

„Породица је компас који нас води, инспирација да досегнемо незамисливе висине, и утеха кад повремено паднемо.“ Ово сам прочитала кад сам била мала. Тада нисам у потпуности схватила знаћење овог цитата. Сада знам.

Милица Вуковић II3