Чему нас учи ванредно стање?

Све је тако непредвидиво. Данас стојите на станици и чекате аутобус, док се уморни враћате са посла, а већ сутра…Свет који знате је попримио други смисао.

Седим поред прозора. Посматрам. Све је наизглед нормално. Људи лењим кораком прелазе улицу упијајући сваки зрак сунца, чаврљају. Ја управо завршавам обавезе и размишљам да узмем кафу. Већ данима сви причају о укључивању председника да прогласи ванредно стање. Чудно, мирна сам. Као да је све нормално и као да је све маркетиншки трик, ваљда тако човек заварава себе стављајући завесу на очи. Сва бахатост људи је коначно је коначно избацила први челични метак.Чујем, кажу људи, боље да је рат.Можда и боље. Али када смо почели да бирамо између трагедија?Kaда смо пристали да нам се дешавају лоше ствари? И то тек тако. Враћам се у собу и већ се чује киша. Иако не знам разлог,  увек ми је било драже слушати звук ударања кише о лим него на сунцу упијати витамин Д. Ваљда тако мислим да ме драге особе одозго грле. Не знам. Гледам кроз прозор. Лењи и спори кораци су се убрзали. Имате осећај да је цео свет стао док сунце полако залази, а већ у следећем тренутку све се убрзава.Људи без кишобрана ужурбано траже превоз, док су други сакривени испод крова трафике као којекакве птице под мајчиним крилима. Зашто? Хоће ли нас убити пар капи? Важна је коса? Одећа? Ципеле? Није. Људи не знају шта значи живот. Не знају шта значи живети. Бити жив не значи излазити, живети богато и обучено по последњој моди…Живот значи надограђивати себе-бити квалитетна особа. Живот значи изаћи поред воде,осетити зраке и померање траве.Живот значи устати у цик зоре и отићи на трчање,умокрити косу под кишом и осетити ветар на образима.

Све то нам је сада забрањено, одузето, ишчупано из руку као детету играчка. Једино имамо зидове својих кућа. А унутра? Да ли радите нешто квалитетно? Да ли сте коначно сложили ствари у орману за које раније нисте имали времена? Да ли сте се одлучили за учење новог језика, да ли певате, плешете? Несрећа је напољу, али у вама мора бити срећа јер у супротном зашто живимо? Чему се надамо? Да имамо стан, добар посао, високу позицију у друштву? То су све важне ствари,признајем. Али има нешто изнад тога. Неприметно само оним људима који не желе да виде. Посматрам. Киша се појачала а сви људи су већ отишли у своје домове. Једино су остали пси-луталице.Нађе се и понеки радник који затвара своју радњу. Ето,узмите тог једног пса. Ако је вама на киши лоше, лоше је и њима. Замислите, учинили би сте неку животињу срећном, животињу која само жели да буде прихваћена.То је смисао живота – бити насмејан и насмејати друге. Засадите нову биљку, надахните јој живот у тој саксији.

Чему вас учи тренутно стање које нам се одвија пред очима? Да ли вас уопште ичему учи? Да ли вас је натерало да прочитате нову књигу или медитирате? Да ли сте се посветили породици и пријатељима којима сте раније говорили:“У гужви сам,зовем после“, након чега их и не позовете? Драги моји,ванредно стање нас учи да је свако наше планирање било чега јако бесмислено. Негде сам чула да је живот оно што се одвија док ми планирамо. Док планирамо какав ће нам живот бити сутра,за два дана или десет година. Ово стање нас учи да је све што имамо – природа и оно од Бога дато – од највеће вредности, а не придајемо значај томе.Мајка природа узима своје. Удаљава нас да не ниподаштавамо оно што је најдрагоценије…Јер то можемо лако изгубити. Када све ово прође изађите на улицу.Само дишите и осетите ветар о  ком сам вам причала. Важи?