Једном је неко рекао: „Живот једино можемо разумети уназад, али се мора живети унапред“. Седим у соби са слушалицама на ушима, претурам по фиокама, напољу је пролеће, а сунце сија неким другим сјајем.

На први поглед све је нормално, а у ствари ништа није. Трудим се да превазиђем ту нелагодност, да потиснем тај глупи осећај у себи, али не могу.

Како се све променило преко ноћи, па су ствари које узимамо здраво за готово на дневном нивоу постале луксуз? Сваки излазак из куће, безбрижна шетња, одлазак у град, школу, код баке и деде, шетња пса по парку… Очигледно у животу постоје ситуације на које не можемо да утичемо, пред којима смо скроз мали и немоћни. Никада до сада о томе нисам размишљала, јер. хвала Богу, није било потребе. До данас. На све људе ће ова ситуација утицати на овај или онај начин. Мислим да ћу, када све ово прође, више ценити свакодневни живот, да ћу бити скромнија и свеснија и више се радовати малим и обичним стварима.

Све ће ово једном бити јуче, проћи ће ови тужни и тешки дани, понећу их у сећањима као драгоцену животну школу која ме је научила да још више волим живот и своју породицу.