Седим у центру града, где све врви од живости и сваки случајни пролазник, чини се, негде жури. Голубови на трему немо посматрају и играју своју већ добро познату игру, којој се крај не назире.

Свакоме је на лицу неки проблем, свако хита и чини се да каска гласно попут копита на калдрми .Сви су ту, а заиста, дели их пола метра једно од других, али су тако одсутни. Чује се смех неког друштва и изгледа као да су заиста срећни и ту једни за друге, али су одлутали тмурним мислима на неке друге стазе, где је, напослетку, бесконачни вир проблема. Тако близу, а срцима тако страни једни другима. Зар је природно да прерушавамо своја осећања, да их кријемо као какви импресионисти? Да ли човек може да чува у себи све сто га мучи и да то са осмехом носи кроз Улицу кнеза Михајла?

Саветујем све људе, који можда и нису око мене, да воле искреније. Да воле и да се не плаше да ли ће им бити узвраћено. Да се не лишавају патње, она ће проћи. Ми ћемо повредити безброј људи, али ослободићемо се те кривице. Волите, праштајте, смејте се, повредите некога, нек неко повреди вас, упознајте, пробајте, дишите. На крају крајева, живите. Јер ћете једино тако знати да сте некад стварно и били живи.