Чему нас учи ванредно стање

Седим у свом дворишту док ми сунчеви зраци милиују лице. Размишљам да ли је све ово само ружан сан који ће се убрзо завршити? Да ли ћемо поново имати слободу и ценити све оно сто до сада нисмо?

У животу нас разне ствари науче шта је важно а шта није. До пре месец дана вероватно бих писала да ми је сан да пронађем љубав свог живота и да увек будем окружена пријатељима. Данас нећу о томе писати, данас је мој сан да сви људи буду здрави. Сан ми је да се слободно шетамо улицама, да идемо у школу, да нема полицијског часа, да могу да изађем са другарицама на пиће и забавим се у сваком дану који ми живот пружа. Верујем у то да ће се ова агонија ускоро завршити. Дошли смо до тога да се поздрављамо без стиска руке, загрљаја и пољупца. Све неизговорено и неизречено се види у очима. И страх и нада и жеља. Један опаки вирус је успео да покори целу планету, натерао нас да повучемо ручну и паркирамо се на неко време.

Ово је порука која треба бити опомена свима нама. Да више ценимо једни друге, да се радујемо слободи кретања и уживања у сваком дану. Да се радујемо пролећу, које није у изолацији већ шара бојама и чека нас да изађемо из изолације и чврсто загрлимо све што волимо. Верујте у своје снове, можда ништа није реално али све је могуће.

Наташа Ђукић I12