Живот у четири зида

Када би човек знао шта све може да му се деси, много тога би урадио другачије. Не постоји књига живота коју можеш да прочиташ, па да знаш шта ће се десити. Тако и ја нисам била припремљена за живот у четири зида.

До пре месец дана имала сам сасвим нормалан живот, ишла сам у школу, виђала сам се са друштвом и излазила сам када сам хтела. Када су нас обавестили да више не идемо у школу и да смо ограничени са кретањем, нисам схватила какве ће то последице оставити по мене. Првих недељу дана и није било толико страшно, али нисам навикла да сви будемо двадесет четири сата заједно, јер је свако имао своје обавезе. Сада када смо сви ту, откривам мане и врлине својих родитеља, па и брата. Почела сам да примећујем када су ми родитељи нервозни и забринути, што раније нисам примећивала. Почела сам више да разговарам са њима о својим осећањима, што до сада нисам радила. Са братом сам коначно почела нормално да комуницирам, јер смо се до тада више свађали него што смо причали. Постали смо ближи, чак ми је одао и неке своје тајне. Схватила сам да је он једини који ће увек бити ту за мене, да га стварно много волим и да ми није само брат већ и пријатељ.

Што се мене тиче, збуњена сам. Идем из крајности у крајност – у једном тренутку се смејем и певам, а у другом почнем да плачем. Недостаје ми моје друштво и мој живот пре ове пандемије, али имамо друштвене мреже, па се чујемо и видимо преко видео позива. То ми мало олакшава да поднесем целу ову ситуацију. Имам утисак као да сам у неком филму, све што сам гледала на телевизији сада ми се дешава. Почела сам да раазмишљам о томе како ће се свет опоравити после ове ситуације, да ли ће се људи променити, да више причају једни са другима, а не само преко телефона и да ћемо сви научити да ценимо да смо живи, здрави и имамо једни друге.

Ја знам шта ћу променити у животу. Проводићу више времена са мојом породицом, јер сам схватила да када је најтеже они су ту за мене. Покушаћу да више обратим пажњу на моју околину и да помогнем коме могу. У животу све прође, па ће и ово, и надам се да ћемо сви живети овај живот пуним плућима.

 

Радмила Вукосавић II3