Мој школски живот у доба короне

Шта се променило тако одједном, преко ноћи? Зашто не могу само да узмем ранац и истрчим из куће? Па ја сам само спавао, нисам променио планету… Или се она сама променила?

Седим и дишем… Знам да је епидемија вируса короне. Свуда је у свету, па је дошла и до нас. Ништа више неће бити исто, па ни школе. Будим се друго јутро – све је спремно. Телевизор, компјутер, виртуелни свет. Моја учионица сад је испред мене. Међутим, недостаје ми нешто… Весели жамор на ходницима, разговор, нови другари. Смејем се. Сетио сам се да на одмору обично идем до школске пекаре. Силазим низ степенице и улазим у кухињу, замишљајући да узимам ужину.

Да ли је тај виртуелни свет разлог зашто ја сад нисам у својој клупи, оној правој? Седим код куће и схватам да сам сам. Без другара из разреда и своје девојке, коју више не виђам на ходнику, осећем се тако усамљено. Размишљам и маштам да су сви ту: дружимо се, смејемо на часовима…

Онда сабирам мисли и схватам: сам сам, али срећан сам што овај тренутак могу да проведем са својом породицом. Заједнички ручак, друштвене игре – сада можемо надокнадити све оне тренутке када нисмо стизали да будемо заједно. Можда нема више дружења по ходницима, али знам да смо сада сви више него икада заједно у својој виртуелној учионици. Свесни да ће се она права вратити. Да, неће бити исто, биће много боље! Јер схватили смо неке ствари, освестили се! Школа, друштво, овај период живота – најлепша је наша игра! Захваљујући овом стању, сутра ћемо се више волети, бринути једни о другима, комуницирати.

Мислим да смо савладали најважнију лекцију у овом полугодишту.