Тренутна ситуација нова је за све нас. Вирус, ванредно стање, велики број умрлих. Затворенe у своје куће, људе је обузело осећање огромне бриге и страха за себе и своје ближње. На телевизији непрестано се врте вести, упозорења да останемо код куће и користимо разне хемикалије и маске као одбрамбени механизам. Такође, можемо видети болнице пуне као око, где се пацијенти налазе по ходницима у ризичним стањима. По улицама и парковима, дечији смех и буку аутомобила заменила је непријатна тишина, а тек у вечерњим сатима на кратко, аплауз. Зградама, у осам часова после подне, одзвања громко тапшање оним људима који сваки атом снаге и вештине користе као оружје с којим се боре против тако сићушног, а тако опасног негативца. Овим малим знаком пажње одајемо почаст свим здравственим радницима који ризикују своје животе помажући другима. У свакодневним разговорима на помен медицинских радника, могле су се чути тешке увреде на њихов рачун. Често бива да људи паметују о стварима о којим не знају ама баш ништа. Нажалост, испада да их је само ова ситуација научила памети и да су бар мало размислили с каквим паклом се они сусрећу свакодневно. Ово је можда и добра страна вандредног стања.

Затворени у четири зида, размишљамо о мноштву ствари. Људима који су свакодневно укључени у наш живот, па чак и о оним који су се појавили само у тренутку; стварима које смо учинили, биле оне добре или лоше. Дубоко замишљени заправо схватамо да смо заборавили основне принципе живота. Као такви, тражили смо срећу тамо где она није постојала, а заслепљени погрешним начином живота, нисмо видели да нам је била испред носа. Налазила се у малим и једноставним стварима. Увек је тако.

Заборављали смо да су здравље, дружења, љубав и смех оно једино што нас одржава у животу. Ова четири састојка скромног живљења заменили су глупи изговори и извлачења, лажи и обмане, претварање да смо оно што нисмо. Стављамо понос на прво место, занемарујући осећања себе и других. Заборавили смо колико је заправо дивно проводити време са породицом. Тешко пада што смо одвојени од битних особа у нашим животима. Схватамо да смо време проведено са њима трошили узалудно, и да тек сад видимо каква су чаробне успомене могле настати. Школске клупе заменило је константно зурење у екране и бриге да ли ћемо испунити све обавезе до одређеног рока. Траже се велика очекивања од деце која су се тек настанила у школе и једва привикли на мале и велике линије, квадратиће. Мали и велики матуранти стрепе да не чују вест која би им спречила последње вече дружења са особама с којима су толике године провели заједно.

Када дође крај овој ситуацији, изађимо кроз врата као поново рођени људи са идејом да окренемо нови лист, испуњен ведрим бојама живота, обраћајући пажњу на детаље и штитећи оно једино важно. Останите код куће, не терајте инат јер само себи чините зло! Будимо бољи!