Реч која се данас изговара на стотинама језика, која не престаје да одјекује у медијима, вицевима, на улицама, која је сама по себи застрашујућа, а у исто време једини лек за новонастало стање, један од појмова који ће забележити историју данашњег света, јесте изолација.

Она значи нема додира, нема блиског дружења, одласка у биоскоп, кафић, концерт, нема грљења и љубљења блиских особа. Она поставља границе, уводи нове кодексе понашања и правила у којима ја постајем опасна за моје баку и деку, а моји најбољи пријатељи за мене, и обратно. Наше дружење је дозвољено само у онлине простору, што је до сада било скроз у реду, јер моја генерација воли друштвене мреже, али наједном, када схватиш да је то једини начин, осећаш потребу да се виђаш ван тог виртуалног простора. Недостају ми ћаскања уз кафу, гласни смех и спонтани разговори о темама које се не тичу овог стања, недостају ми загрљаји, пољупци и рођенднске прославе. Дефинитивно ћу након ове ситуације више ценити и радовати се виђењу са својим пријатељима.

Ипак, колико нам свима ово ванредно стање тешко пада, с друге стране живот је постао много јаснији и једноставнији, јер смо много тога открили о себи, као и о другима. Никада нисам ни помислила да у стању свог унутрашњег страха нећу мислити о себи, већ о својим старијим члановима породице, да могу имати стрпљење и снагу да поднесем овакав притисак. Открила сам да није тешко сваки дан окренути бакин и декин телефон и питати: „Како сте?“. Оно што сам научила је колико је здравље драгоцено, а како га моја генерација олако схвата, хранећи се ђубретом од хране, увлачећи у себе различите хемикалије и трујући се заслађеним напицима. Схватила сам колико је храна важна када се тешко долази до ње и како је све остало материјално небитно у односу на основне животне потрепштине. Одједном нису битне нове патике, ни фирмирана мајица, већ да ли ћемо наћи свеже поврће, брашно и квасац.

Моја мама кува сваки дан и породица је на окупу. Ове моменте памтим само за празнике и рођендане, а сад су постали свакодневица. Морам признати да се на овакав третман свако лако навикне, нарочито када уживаш у маминој кухињи. Сетили смо се где смо оставили карте и албум породичних фотографија, сетили смо се и забавних игара.

Такође, схватила сам да човеку у четири зида уопште не мора да буде досадно. Постоји много тога што можемо научити, рецимо како да направиш омиљену пицу, како да се нашминкаш, или како да сложиш мајицу у два потеза. Поента је да стално будеш у покрету. Школа на даљину је још једна обавеза која ми испуни дан. Иако функционише на свој начин, недостају ми другари, шапутања на часу и све оно што чини устајање, спремање и пут кроз јутарњу гужву суморних и поспаних лица. Има тај осећај неку своју драж која се сада чини још јачом.

Данас је пета недеља ванредног стања и није ме срамота да признам да ми није свеједно. Бринем за своју породицу и за оно што може бити сутра, али ћу оставити да време учини своје. У међувремену, завршавам овај састав и по новој рутини, скокнућу до „домаћег ресторана“ на један топли доручак, и то у својој омиљеној пиџами која је ових дана „маст хев“ одевни комад. Затим ћу са својом породицом да одем до оближњег биоскопа са најудобнијем лежају икада, и

најбољим кокицама у граду. А за вечерас имам „проверено“ добар провод уз мој омиљени топли напитак и музику.