СРЕДЊА ШКОЛА
"СВЕТИ САВА"
Нушићева 12a/I, БЕОГРАД
Бранислав Черњев је рођен 1999. године у Панчеву. Бивши је ученик наше гимназије. Аутор је неколико сценарија по којима су снимљени краткометражни филмови „Шта је било, било је!”, „Браћа Лимијер”, „Жорж Мелијес”. Аутор је и сва сценарија за нереализоване дугометражне филмове: „Хладна улица” и „Године”.
Тренутно ради на новим драмским текстовима.

Реч аутора о новој кнјизи:
„Кад се дигне завеса“ је књига коју чине три драме: „Краљевина Уметност“ , „Игра људских судбина“ и ,„Шкриљац“.
Оно што ћете запазити у првој драми биће апсурдност реалног, тј. истинитог. У питању је естетско-уметничка и бихевиористичко-карактеристичка драма 21. века. Дуго сам се колебао, када сам почео да је пишем, да ли да је завршим. Многи који су је прочитали пре него што сам одлучио да је заједно са друге две драме објавим, давали су ми негативне критике. Прво питање човека школованог из области драмске уметности било је - зашто ниси ставио да се ово дешава у Србији, када знаш у каквој се ситуацији наша држава налази са Уметношћу? (“у“ сам намерно ставио великим словом). Одговорио сам: „Не желим да говорим лоше о свом народу. Желим да створим илузију.“ Хтео бих овај комад’, иако се ничим не може, ни по жанру, ни по карактеризацији, већ само по једном лику - Краљу, да упоредим са комадом Алфреда Жарија, „Краљ Иби“.
Друга драма, „Игра људских судбина“, није прича о политици, иако је главни лик политичар, то јест председник државе. Сматрам да позоришни комад у себи не треба да садржи никакав политички садржај, осим ако није историјски. Кад год одемо негде, укључимо ТВ, отворимо новине, прича се о - политици. Из чисте ироније сам ставио да главни лик буде управо - председник. Мада, свима нам је добро познато да одлуке у држави не доноси председник, већ влада. Али, желео сам кроз једну тешку причу, која се игра с људским судбинама, да испричам да чак и код “најмоћнијих“ не цвета лимун. Сваки човек има своју причу. Не постоји човек који нема проблеме.
Трећа, последња драма, је прича о човеку. Шкриљац смо сви ми. Сви бисмо волели да побегнемо од стварног живота, да заборавимо на ружну прошлост, али то можемо само физички, не и психички. Наш мозак, ма колико год то желели, не може да заборави ружне ствари, већ може само да престане да размишља о њима. Шта се деси када нас и најмањи детаљ инспирише на прошлост? Како ће се два човека(у овом случају Шкриљац и Катарина) једне вечери, да би избрисали ту прошлост и саградили бољу будућност - испричати и решити ствари које их годинама муче, а знају да не могу бити враћене и поправљене?
Copyright © 2017. by Srednja škola "SVETI SAVA"   ·  e-mail: sssvetisava@gmail.com